Презимена у Шекулару и Шекулар у презименима, презимена поријеклом из Шекулара. Према књизи Рада Бракочевића, Ломни Шекулар – приче, пјесме, анегдоте, документи, прилог родослову братства Бракочевића

Презимена у Шекулару и Шекулар у презименима, презимена поријеклом из Шекулара. Према књизи Рада Бракочевића, Ломни Шекулар – приче, пјесме, анегдоте, документи, прилог родослову братства Бракочевића

О

Негојевић (и Његојевић) огранак Маслара. Негдје и Негосавић.

Недовић Ровца шекуларска од шекуларских Дробњака; две куће Недовића у Пуз код Клине, Метохија.

Николић огранак Љубића у Шекулару.

Николић огранак Дашића у Пећи.

Николић огранак Дакића у Метохији од исељених Шекулараца.

Никић родом из Роваца, село Љумбарда код Пећи, од њих је Миомир Никић, доктор антрополошких наука, Бијело Поље. Никићи су врло блиски с Недовићима (Недо и Ника су браћа, синови Новице Вајмеша)

Новковић Сјеница, Пештер, од Дашића. Новчић Корита, од Дашића.

П

Пантовић шекуларски Дробњаци, шире Вајмеши

Паушили тако неки називају Балевиће

Пејковић шекуларски старинци, исељени у Пећ као чивчије на имање Махмудбеговића послије крвавог сукоба са Васојевићима средином 19. вијека.

Петковић село Бушинце, Новобрдска Крива Река.

Петровић од шекуларских Дробњака. Гораждевац код Пећи, запажен Илија Петровић.

Петровић Азане. Слава Свети Јован 20 јануар. Од њих је чувени Петар Азанац

Петровић село Бушинце, Новобрдска Крива Река.

Поповић потомци Вука Љевака Маринкова. Огранак гране Живковић, Шекулар, Велика, Азане, Ријека Марсенића, Исток, Суви До – Пештер, Гораждевац, Гњилане, Смедерево, Београд. Слава Свети Јован 20 јануар.

Поповић огранак шекуларских Дробњака. Пећ, Беране, од њих је Симо Поповић, трговац и првак Берана, крајем 19. и почетком 20. вијека.

Поповић, потомци попа хаџи Николе Петровића Бракочевића, син поп хаџи Гаврило Поповић у Пећи -19. вијек.Слава Свети Јован 20 јануар.

Поповић од Дашића, Штавица-Пештер.

Портић старином из Херцеговине из Вражегрмља. „Доселили су се давно, негдје послије друге сеобе Срба 1737. године у село Брезојевице код Плава. Кад су се доселили, звали су се Рајковићи“. (Исто: Р. Кастратовић, стр. 15). Рођаци су им Рајковићи (православни и муслимани) у Брезојевицама код Плава. Доселили послије смрти Вука Љевака у вријеме када је у Шекулару био кнез Арсо Вуков Дашић. Старосједиоци, Мезгале. Послије „падања на крв“ са Васојевићима, „од старих Мезгаљана остале су само двије куће Портића, које у том убиству нијесу учествовале, те им је Никола Бошков оставио њихова имања и они су ту остали. Том приликом у селу Мезгалима су насељени: Љубићи, Радевићи и Давидовићи. Остали Мезгаљани досељавали су се доцније, као беговски чивчије, пошто су бегови узели Мезгале. Чедово код Сјенице. Вапа, зову се Шекуларци. Јајце код Сјенице, зову се Портићи, у Гораждевцу код Пећи, у Љутоглаву. (Исто: Радоје Кастратовић, стр.112,113)

Протић огранак братства Бракочевића, потомци проте Стефана Никина Бракочевића (1820-1895), пресељени у Пећ, познати: прота Стефан Бракочевић; свештеник хаџи Никола Петровић- Бракочевић и син поп Гаврило, прота Јаков Протић; Ристо Протић – учитељ, високи дипломатско-конзуларни чиновник Краљевине Србије. Милорад Миро

Протић – народни посланик, начелник Пећког округа; Десанка Протић – доктор медицинских наука, редовни професор Медицинског факултета Универзитета у Београду; Слободан Марковић – Либеро Маркони, по женској линији праунук проте Стефана Бракочевића. Од Сава, брата проте Стефана, Савовићи или Савићи. Од попа хаџи Николе, брата протина Поповићи. Сви у Пећи. Слава Свети Јован 20. јануара.

Р

Радевић досељени Васојевићи на имања расељених Мезгаљана, огранак Новаковића. Пећ, Метохија; Савино село, Војводина. Слава Аранђелов дан.

Радић огранак братства Спалевића, по мајци Ради. Јосо Радић погинуо у четовању са Турцима.

Радмужевићи, мисли се на братство које се грана на: Масларе, са огранцима: Негојевићи, Милетићи, Кењићи и Томовићи. Радмужевићи су и Лекићи, неки названи Даничићи по мајци Даници и Спалевићи од Спала ( Спасоја), брата Лекиног.

Радојковић Никшић, Подгорица, од Кукаља.

Радошевић Ровца, шекуларски Дробњаци.

Радошевић Азане. Слава Свети Јован 20.јануар. Отселили, нема их више у Азанама.

Радовановић Витомирица код Пећи, село Маћедонце Медвеђа код Лесковца, зову их Шекуларци, слава Свети Јован 20. јануара.

Рачић досељени Васојевићи на мјесто расељених Мезгаљана.

Рајковић Гусиње, Пећ (Гораждевац, Црни Врх), од њих су Портићи.

Ристић села Ваганеш и Јасеновик, Новобрдска Крива Река.

Рмуш Шекулар, у Прокупљу, Јабучеву-Србија, у Македонији, некада на Косову и Метохији, Подгорици, Беранама, Савином селу у Војводини, у Ругови. Пјесма каже: И Рмуше село попалише и Шекулар огњу предадоше. Презиме по Мушу. „Мушо је био рањен у грло па ни пошто је оздравио није могао да нормално дише, него је при том хрчао, па су му због тога потомке прозвали Рмуши“.(Исто: Радоје Кастратовић.стр.91) Исто као и Армуш.Слава Свети Јован 20јануар.

С

Савовић (уписани и као Савић), огранак пресељених Бракочевића, потомци Сава Никина Бракочевића, Пећ. Познат је књижевник и новинар Никодим Савовић (Савић), архитекта Глигорије Савовић. Слава Свети Јован 20. јануар.

Симоновић село Бушинце, Новобрдска Крива Река.

Спалевић потомци Спалеви, село Спалевићи, Шекулар; Војно село, Плав; Мартиновићи, Гусиње; Гњилане; Витина; Пећ, Пашино село.

Спасојевић огранак Маслара.

Стефановић село Бушинце, Ново Брдо, Косовско поморавље, од њих је учитељ, писац, ратник Лазар Стефановић. Симић Метохија, од Дашића. Симић село Бушинце, Новобрдска Крива Река.

Т

Томовић шекуларски Дробњаци, огранак Бабића, а ови по предању потомци Ћетка Церовића из Дробњака. Село Ћетковићи, Шекулар, Пећ; Ровца шекуларска, потомци паше муслимани (Радисав Дашић, Рмуш и Томовић, били у најму у Ругову-Алугина Ријека) По предању, Хусеин паша је родом Томовић. Двије гране Томовића: Андријићи и Илијићи. Од ровачких Томовића је Владислав А. Томовић, доктор социологије, универзитетски професор. Слава Ђурђевдан.

Томовић у Спалевићима у Шекулару, огранак Маслара, блиски Кењићима (Томо и Станоје су били браћа).

Трајковић села Ваганеш и Јасеновик, Новобрдска Крива Река.

Ф

Филиповић Косовско Поморавље

Филић села Ваганеш и Јасеновик, Новобрдска Крива Река.

Ц

Церовић од шекуларских Дробњака, потомци Ћетка Церовића. Бијело Поље код Пећи. У Чедову код Сјенице. Зову се Шекуларци.

Ш

Шарић потомци Вука Љевака Маринкова, матронимик по баби Шари. Млађе братство, огранак Јашовића, Шекулар, Беране, Љешани, Метохија, Пљевља, Ниш, Београд. Слава Свети Јован 20. јануар.

Шекуларац исељени становници из Шекулара, неријетко узимају за презиме име краја и племена Шекулар (предионо презиме). Горња Села, по предању потомци шекуларских Дробњака. Метохија (Пећ, Гораждевац, Црни Врх, Бијело Поље), Александровац, Прокупље, Крушевац, Чедово код Сјени-це, Гњилане и околина. Нису сви који носе презиме Шекуларац поријеклом из једног братства, већ из разних родова. Потомци Радисава Дашића који је остао у Ругову.муслимани- Пећ, Беране .Београд, Турска. „Дашић постаје врло популаран човјек и добија положај наредника-сејмена(жандарма) у Пећи. Он је погубио одметника Јасу Малог „Вогел“. Радисав се опјевава у шиптарским пјесмама: „Што се тресе мост на Пијесак, све од силе Уин низ Дашић“ (Исто: Голуб Бракочевић, стр. 13)

*  *  *

Утврдили смо преко 150 презимена како у Шекулару, тако и присутност Шекулара у презименима (поријеклом и др.). Увјерени смо да има и више презимена, што треба добро проучити и испитати (примјер: Косовско поморавље) посебно код потомака исељених, пресељених и расељених становника Шекулара (укључујући и Ровца). У подручју Новобрдске Криве реке има доста родова-старинаца који славе Светог Јована.

„Много има исељених Шекулараца; они су се исељавали у сва времена, зато се мисли да су се исељавали због разних узрока: неродице, глади, тјескобе, зулума и др. Прича се, да је негдје врло давно падао велики снијег и дувао студени вјетар, да је о Ђурђеву дне била „површица“ (смрзнут снијег), те људи нијесу могли на вријеме узорати и посијати. Таквих је година било много и зато је народ био присиљен, да се одавде исељава и тражи удобнија мјеста. Тада су једни Шекуларци пошли у Гиљанску нахију, гдје и данас насељавају села: Хајну, Реку, Мешине, Тиринце, Бушинце, Гоголовце, Ојановце и Рајановце. Сви се ови и данас, по казивању Шекулараца, зову заједничким именом Шекуларци и славе зимски Јовандан као и њихова матица.

(Прије 60 година био је тамо у „писанију“ поп Саво Поповић (Живковић, Шекуларац) као калуђер пећког манастира, и у свим именованим селима нашао је своје рођаке, чији су се преци преселили из Шекулара.)

У исто доба су се неки Шекуларци преселили у Стари Влах, гдје и данас живи њихово потомство.

Исељавање Шекулараца у Гиљанску нахију и Стари Влах могло је бити послије 1651. године тј. послије откривеног збора српских црквених поглавара у Будимљу, на коме се углавило било, да се ступи у везу с папом у циљу подизања хришћана противу Турака. Откривење тог састанка донијело је за православне Србе тешке муке; нарочито су они из будимљанске епархије, којој је и Шекулар припадао, страдали. Због насиља, које Турци починише Србима, и Шекуларци су били принуђени, да се исељавају. Да ово пресељење није било за вријеме Велике Сеобе Срба под Чарнојевићем, најјасније се доказује тим, што се Шекуларци не преселише у Аустрију, куда је општа сеоба одвукла Србе, него се населише сасвим на другу страну. Изгледа да у доба тог пресељења утицај аустријски није био толико силан, да је могао упливисати на исељавање и одређивање правца исељавања.

Исељавање Шекулараца продужило се и доцније. Данас у Метохији има Шекулараца у Гораждевцу, Црном Врху, Сиги, Пећи и Бијелом Пољу (код Пећи). Протићи у Пећи су од Бракочевића; од њих су и Савовићи у Пећи. Сви исељени Шекуларци задржали су старо име. To је уједно доказ, да је Ше-кулар био чувено племе, чијим су се именом с поносом називали, а и данас се називају, сви старији и новији исељеници.“(Исто: Андрија Јовићевић, стр. 572-573)

Миомир Дашић пише: „Шекуларско племе је релативно малобројно јер је било стијешњено на свој ужој племенској територији, па је било принуђено на стално исељавање у Србију, Метохију, Косовско Поморавље, па чак и Бугарску. 0 шекуларским насељима у Бугарској, којихје наводно било 16, причао је Саво Поповић, дечански монах, родом из Шекулара, када је онамо боравио купећи милостињу за Дечане у 19. вијеку. Тада су „шекуларски Бугари“ знали да потичу из Шекулара, па су чак и славили славу Св. Јована Крститеља (Бугари, иначе, не славе, за разлику од Срба). И аутор ових редова 1967. године, боравећи у Бугарској, нашао је блиједе трагове одсељених Шекулараца, сјевероистично од Великог Трнова, гдје се налази православни манастир Арбанаси. Њихова свијест о поријеклу, додуше, била је сасвим блиједа, али неки обичаји су свједочили да су донесени из шекуларског краја. Неки од тих одсељених Шекулараца су из Бугарске прешли у источну Србију, као, на примјер, један род Дашића који се населио у селу Извору близу Зајечара, и гдје и данас живе њихови потомци. Један од тих Дашића – Јован био је високи чиновник у Савезној влади до краја прошлог вијека. Држао је до тога да су његови „стари“ дошли некада давно из Црне Горе, и то преко Бугарске. Ријечју, стални одлив вишка становништва у 18. и 19. вијеку из Шекулара имао је за посљедицу да је племе остало релативно малобројно на аутохтоној територији гдје се зачело.“ (Исто: Миомир Дашић, Шекуларци…, стр. 212)

Доиста, у Косовском поморављу и новобрдском крају на Косову постоји бројно становништво које је даљим поријеклом из Шекулара. Потомци су пресељених становника Шекулара из 17. и прве половине 18. вијека. Презимена су разграната и предмет су теренских испитивања.

Мојој маленкости причао је почетком 2008. године професор Милорад Миња Филић, истраживач прошлости Косовског Поморавља, о бројним породицама (близу педесет презимена) које знају за своје поријекло из Шекулара – Горњег Полимља. (Милорад Миња Филић, Косовско Поморавље, књига 1, рукопис)

„Године 1850. одједанпут се из села Мезгала иселило 33 куће Шекулараца у Метохију – због неке свађе с Љеворечанима… Бегови су их све населили на своја имања, па су им и куће подигли, гдје их није већ било. Тако се прираштај Шекулараца опет селио у Метохију све до ослобођења, то јест до Балканског рата, а касније је било и масовног пресељавања од по 40 кућа одједном.

У ранија времена поједине породице Шекулараца су се селиле и преко Косова у Македонију, па и у Бугарску.

О пресељењу Шекулараца у Бугарску причао је Саво Поповић, који је једно вријеме био ђакон у Дечанима и којега је старешина манастира слао да прикупља милостињу за манастир. Милостиња се давала у натури, јер се сматрало да је срећније ако се да вуна од оваца (јер ће овце боље да напредују), а тако и од пољских култура (конопља и др.), више него, рецимо, новац, ако га је гдје било. Ђакон би ову милостињу још одмах, у истом мјесту, прода-вао, а новац би чувао за манастир. Тако је дошао и у Бугарску. Тамо је при-спио дан пред Св. Јована зимског и заноћио је код једног домаћина. Домаћин се ужурбано нечему спремао, те га Сава упита зашто то чини, а овај му од-говори да му је сјутра слава, Св. Јован, па се нада гостима. To Саву још ви-ше заинтересује, те упита домаћина како то да Бугари славе Св. Јована, a овај му тада рече да он није Бугарин, него Србин, и да су се његови стари давно ту доселили из неког села близу Пећи. Саво га упита зна ли име тог села, а он му рече да се оно зове Шекулар. Када то чује, Сава се зачуди, па му каже да је он баш из Шекулара и да слави Св. Јована. Онда је настало читаво весеље, а домаћин му рече да у Бугарској има 16 села Шекулараца. Мјесец дана морао је Саво да остане у овој кући, а домаћин га је водио по свим тим селима. Милостиње је било у изобиљу. Доцније је Саво дошао кући у Шекулар и био свештеник, те је ово и причао. Умро је 1903. године. Зачуђује толики број села Шекулараца у Бугарској, али се ипак може мислити да је Савова прича истинита, с обзиром на то што се Шекуларци заиста нијесу имали гдје ширити, те су се ускоро по досељењу у Шекулар почели и сами селити, па је могуће да се по пресељењу неколико породица прије неколико стољећа (док их је Саво пронашао) намножи толико њих.“ (Исто: Радоје Кастратовић, стр. 35, 36)

О Шекуларцима одсељеним у друге крајеве Радоје Кастратовић забиљежио је:

„0 Шекуларцима исељеним. прије 1737. године не може се ништа поуздано рећи, јер се ништа не памти. Има их, кажу, у Бугарској, у Албанији, највише у Метохији, а доста их се одселило приликом сеобе Срба. Тек послије сеобе Срба, 1737. године понешто се памти, али не потпуно, већ дјелимично, код некога братствавише, а код некога мање… Напоменућемо да иху Цариграду има око 50 кућа, али се не зна од кога потичу.“ (Исто: Р. Кастра-товић, стр. 107,108)

Исељавање из Шекулара, као уосталом и цијеле Црне Горе је било непрекидно. Исељавањем се тражио излаз из тешких економских прилика, сиро-маштва, глади, неродних година, диоба породичних задруга, кућних заједница, имовинско правних несугласица, сукоба око међа, „ падања на крв, дуговања крви“, страха од крвне освете, зулума, насиља… Исељавали су се појединци и породице.